Zdravo, ja sam Žaklina!
Na mrežama me većina zna kao Biserku, jer stojim iza brenda Biserka – nakit od majčinog mleka. Toliko su se ljudi navikli na to ime da mnogi misle da se zaista tako zovem. Ako ti je lakše, slobodno me i ti zovi Biserka. 
Moje „drugo ime“ zapravo je nastalo kao plod mašte i rada mojih prstića. Brend sam nazvala po svom prvom privesku od majčinog mleka, a ime Biserka nosila je jedna draga prijateljica iz detinjstva, koju smo svi zvali Beba. Nisam mogla da izaberem lepše, nežnije ime.
I da, u tom trenutku, nesvesno sam sebi odredila i novi životni put: da učinim sve što je u mojoj moći kako bi što više beba na ovim prostorima bilo dojeno.
Iz tog razloga danas čitaš ove redove.
Jer bebe menjaju sve(t)
Pre nego što sam postala mama, radila sam kao novinarka. A onda sam dobila dete – i odjednom mi je postalo nepojmljivo da istim rukama koje su pre nekoliko minuta kucale o malverzacijama, ratovima i lažima, dodirujem to majušno, čisto biće.
Ubrzo sam se pridružila timu sajta Bebac, gde sam radila kao urednica i sa kolegama pokrenula mnoge lepe inicijative za trudnice i mlade porodice. Između ostalog, borili smo se i za to da se dosledno sprovode zakoni i pravilnici u skladu sa Kodeksom marketinga zamena za majčino mleko.
Još neko vreme sam ostala u novinarstvu, ali sam sve manje pisala o politici, a sve više o socijalnim pitanjima, izazovima i nepravdama u društvu. Tokom pandemije sam konačno skupila hrabrost da kažem: dosta je. Poželela sam da budem prisutna mama, dostupna svom detetu i korisna zajednici. I tako je počela moja preduzetnička priča.
Roditeljstvo menja čoveka – i muškarca i ženu – ali ženu naročito. Kada postanemo majke, želimo sve najbolje za svoje dete. I tada shvatamo da, ako želimo bolji svet za njih, moramo menjati okruženje, ljude, pre svega sebe.
A dojenje menja ženu
Želela sam da dojim svoje prvo dete, ali okolnosti nisu bile na mojoj strani. Nakon savršene trudnoće usledio je hitan carski rez, stres, postporođajna depresija i loše informacije iz školice za trudnice.
Iako sam verovala svom telu, na svakom koraku nailazila sam na prepreke i tuđe sumnje. Ljudi su, iz najbolje namere, davali savete koji su me samo udaljavali od onoga što sam najviše želela — da dojim svoje dete i da se niko ne meša u moje telo.
Tvrdoglavo, uz mnogo suza i upornosti, dojila sam sina punih 11 meseci. Tada sam sebi rekla:
„Nikad više ne želim da rodim dete.“
A svemir je, naravno, sve to čuo…
Usledila su dva veoma teška gubitka.
Ipak, nakon 11 godina borbe sa sterilitetom, rodila sam svoju Juliju. Neverovatno je koliko se za tih 11 godina promenio stav o dojenju. Dok se ranije govorilo da bebe treba dojiti na svaka tri sata, danas se polako vraćamo prirodi. Shvatamo da je najbolje dojiti po potrebi – kao što to čine sva druga živa bića.
Svoju Juliju dojila sam sa osmehom tri godine i mesec dana.
…a ja želim da menjam svet!
Upravo taj moj put doveo me je do toga da počnem da izrađujem nakit od majčinog mleka – kao način da zauvek sačuvam sve te emocije, uspomene i borbe. Ali vrlo brzo sam shvatila da to nije samo kreativni rad, u svemu tome ima i mnogo društvenog angažmana.
Moja želja je da moj glas dopre do svake majke jer svaka beba zaslužuje da bude dojena, podržana i voljena. Nakit od majčinog mleka je moj način da te priče, snagu i ljubav pretočim u trajni simbol majčinstva, nešto što ostaje zauvek, čak i kada dojenje prestane.